Šta je potrebno da znate o različitim tipovima IT Ugovora?

Država je u poslednjih par godina uložila značajne resurse u razvoj i ekspanziju IT sektora, ponudivši dodatne poreske olakšice za entitete koji razvijaju softvere u Srbiji. Međutim, u Srbiji je evidentno prisutno više onih  IT firmi koje pružaju usluge programiranja za strane kompanije koje dalje ekonomski eksploatišu gotove proizvode u vidu softvera, a manje su prisutni startapovi i firme koje razvijaju softvere u Srbiji sa ciljem da ga samostalno ekploatišu u inostranstvu (kroz ustupanje imovinskih prava kroz ugovore o licenci, ili kroz neki drugi ugovorni oblik).

Svrha ovog članka je da ukaže na različite tipove IT ugovora koji postoje u praksi, sa kratkim pojašnjenjem glavnih razlika među njima, a nadamo se da će država stvoriti povoljne uslove i motivisati programere da se u budućnosti fokusiraju na razvoj svog proizvoda.

Postoje različiti načini na koji softver može ekonomski da se eksploatiše, ali načelno možemo reći da postoje četiri osnovna tipa IT ugovora u međunarodnoj praksi : „Software Licences Agreements“; „Cloud Computing Agreement“; „IT Professional Services Agreements“ i  „Combination Agreements“. Nazivi ugovora su namerno ostavljeni na engleskom jeziku, jer su inicijano nastali na tlu SAD, te bi se prevodom mogao izgubiti smisao.

Najzastupljeniji je ‘’Software Licences Agreement’’ koji može imati različite podvarijante, kao šro su EULA ili „end -user -licences-agreement“ ( ugovor u ustupanju prava krajnjem korisniku), ugovor sa distributerima ( koji imaju pravo daljeg ustupanja), „work-for-hire-agreements“ ( pisani ugovor kojim se neko lice obavezuje da radi na određenom projektu i kojim prenosi sva svoja autorska prava na naručioca). U ovim ugovorima klijent mora minimalno da dobije pravo na umnožavanje, a opciono mogu mu se ustupiti druga autorska prava kao što su pravo na izmene i preradu autorskog dela,  pravo na stavljanje u promet (važno je za ugovore sa distributerima);  pravo javnog emitovanja  (kod softvera koji imaju audio i vizuelni sadržaj); pravo na davanje u podzakup etc.

Suprotno ovome, „Cloud Computing Agreement“ omogućava klijentu pristup i pravo korišćenja softvera. Usluga cloud obično ne sadrži licencu, odnosno ustupanje nekih dodatnih autorskih prava, ukoliko prodavac drži softver na svom serveru. Sa druge strane, klijentu će biti potrebna licenca, ukoliko klijent skladišti softver na svom serveru, jer će mu u tom slučaju biti potrebno pravo na umnožavanje.

Postoje jos dva tipa cloud usluga. Prva je „Platform-as-a-Service“ (PaaS) kada prodavac održava i postavlja softversku platformu gde klijenti instaliraju svoje aplikacije i koriste ih, kao i „Infrastructure-as -a-Service“ (IaaS) kada prodavac održava server i drugu hardversku opremu, a klijent instalira na tom serveru svoju platformu i aplikaciju koje koristi.  

 „IT Professional Services Agreement“ obezebeđuje tehničku podršku, uslugu izrade sajta, održavanje sajta i pružaju uslugu tehničkog savetovanja, dok „Combination Agreement“ predstavlja neku kombinaciju softvera, pružanja usluge clouda i profesionalnih usluga održavanja sistema/softvera.

Najbolji način da se izbegnu nesuglasice u poslovnom svetu je da se adekvatnim IT ugovorom u pisanoj formi definišu sva prava i obaveze ugovornih strana. Dobar ugovor ne štiti samo od spora, već mnogo bitnije, uspostavlja granice između ugovornih strana pomažući im da na taj način održe svoj poslovni odnos na duži period.

IT ugovori su vrlo specifični ugovori prevashodno zbog samog predmeta ugovora koji ima tehničke karakteristike (softvera), te tokom pregovora i pisanja ovih ugovora su neophodna tehnička i pravna znanja, kako bi se uzbegle posledice nedostatka ili nepravilnog ugovaranja pojedinih odredbi (na primer garancije za funkcionisanje, IP garancije, ograničenje odgovornosti ugovornih strana i slično) koji mogu izazvati ogromnu štetu nekoj od ugovornih strana.

 

Advokat Lidija Labudović

Specijalista za pravo intelektualne svojine i informacionih tehnologija

Članica Nadzornog odbora SAM-a