Najvažniji aspekti ugovora o licenci

Ovaj članak se uglavnom odnosi na  najvažnije aspekte izrade ugovora o licenci koji se odnose na patente i softvere, kao najzastupljenije u praksi, iako predmet ugovora o licenci može biti robna ili uslužna oznaka zaštićena žigom, zaštićeni dizajn, zaštićena biljna sorta. Predmet ugovora o licenci je nematerijalna imovina i tehnologija, pa se ugovori o licenci dosta razlikuju od običnih poslovnih ugovora i zahtevaju potpuno drugačiji pristup.

Naime,  ključne odredbe ugovora o  licenciranju patenata se razlikuju od ugovora o licenciranju softvera, jer se patentom štiti pronalazak, dok se softver, u svim pravnim sistemima prevashodno štiti autorskim pravom, jer suštinski softver predstavlja autorsko delo u formi pisanog zapisa. Međutim, softver se u nekim pravnim sistemima, na primer u SAD, a što nije slučaj kod nas, može zaštititi kao pronalazak u okviru patentne zaštite ukoliko ispunjava posebne uslove. Obe vrste ovih ugovora o licencama zahtevaju posebnu detaljnu analizu zbog svojih karakteristika, međutim, u ovom članku ćemo se baviti ključnim pitanjima na koje treba obratiti pažnju prilikom njihovog ugovaranja.

Dve glavne razlike između ova dva tipa ugovora o licenci odnose se na vrstu i obim ustupljenih prava i određivanje naknade za korišćenje ustupljenih prava. Međutim, odredbe koje se odnose na poverljivost, povredu i zaštitu intelektualnih prava, obeštećenje, garancije i raskid ugovora – su relevantne  za obe vrste ugovora o licenci.

Važno je istaći da termin licenca ima drugačije pravno značenje od termina prenos/ustupanje. U pravnoj upotrebi, licenca je samo davanje određenih prava korisniku licence da uradi nešto što bi davalac licence inače imao pravo da spreči, pri čemu davalac licence zadržava svojstvo nosioca prava intelektualne svojine. Ustupanje je suštinski trajni prenos prava intelektualne svojine na drugo lice, kao novog sticaoca.

Dodatna razlika između licence i prenosa/ustupanja licenciranog proizvoda je različit poreski  tretman. Po opštem pravilu, plaćanje izvršeno za prenos prava intelektualne svojine oporezuje se kao kapitalni dobitak nosioca prava, dok naknade plaćene po osnovu licenciranja patenta /softvera predstavljaju prihod na koji se plaća porez na dobit. U izboru između prenosa ili licence, poreski tretman je važan ukoliko su stope oporezivanja poreza na dobit i kapitalne dobiti različite.

Jedna od prvih odredbi koju treba razmotriti u proceni bilo koje licence je definisanje predmeta licence, odnosno definicija licenciranog proizvoda – patenata ili softvera/aplikacije koja se licencira. Iz perspektive korisnika licence, definicija predmeta licence treba da bude što šira, dok je iz perspektive davaoca licence, definicija predmeta licence treba da bude precizna i ograničena. Posebno treba obratiti pažnju na činjenicu da li se prava licence, osim korisniku licence, dodeljuju zavisnim društvima, filijalama, većinskom vlasniku korisnika licence odnosno njenom kontrolnom članu itd.

Ukratko, kada se pregovara o bilo kom ugovoru o licenci, izuzetno je važno obratiti pažnju na obim licence koju davalac licence daje korisniku licence. Ključno pitanje bi bilo: da li davalac licence daje korisniku licence ekskluzivna ili neekskluzivna prava, u celini ili delimično, za određeni vremenski period ili za ograničenu teritoriju? Naime, ekskluzivnom licencom  ne moraju da se ustupe sva  prava na iskorišćavanje  patenta/softvera. Prilikom izrade licence koja za predmet ima patent, važno je uzeti u obzir obim i formulaciju patentnih zahteva, kao i da li je reč o patentu za proizvod, patent za postupak ili patent za primenu  koji daju različita imovinska ovlašćenja svojim nosiocima. Kod licenciranja softvera, autor ili njegov naslednik ugovorom mogu ustupiti jedno ili više imovinsko-pravnih ovlašćenja sticaocu na isključiv ili neisključiv način, pa se u praksi faktički to novo pravo koje je sticalac stekao naziva licencom, kako bi se upodobilo sa anglosaksonskim pravom.

Uobičajeni termin koji generički obuhvata tehnologiju i druge informacije je vlasnička informacija, stoga je važno pozabaviti se obimom vlasničkih informacija za potrebe licenciranja. Ne manje važno je i definisanje daljih poboljšanja, gde pravo na poboljšanje/usavršavanje pronalaska i/ili softvera treba da bude regulisano ugovorom. Ovo je veoma važno imajući u vidu da buduća poboljšanja mogu nadmašiti vrednost prvobitno licenciranog pronalaska/softvera. Prema tome, u bilo kom ugovoru gde jedna strana očekuje da poseduje bilo koji budući pronalazak ili poboljšanje softvera koje napravi druga strana, odredba o prenosu prava na takva buduća poboljšanja treba da bude jasno ugovorena.

Najvažnije i najsloženije pitanje odnosi se na određivanje visine naknade koja se plaća za dodeljenu licencu. Važno je ukazati na različite načine plaćanja naknade kao što su: paušalni iznos koji se plaća odjednom ili u ratama, ili rojalti koji se izračunava u srazmeri sa  visinom ekonomskog korišćenje predmeta licence, ili kombinacija paušalne svote i rojaltija. Naravno, naknada može biti i posredna novčana naknada ili nenovčana naknada (isporuka određene količine proizvoda izrađenih po licenci). Kada dođe do pregovora, ključni pristup je da stopa naknade (rojalti) treba da odražava minimalno prihvatljiv iznos povraćaja od strane davaoca licence i maksimalno prihvatljivo plaćanje od strane korisnika licence. Naime, davalac licence želi da nadoknadi troškove vezane za razvoj licencne tehnologije i dobijanje patentne zaštite za nju, uključujući i naknadu potencijalnog gubitka profita u vezi sa njom. Obično, korisnik licence ne bi pristao da plati više nego što bi koštalo licenciranje konkurentskih tehnologija. Uprkos raznim drugim faktorima koji se mogu koristiti za određivanje odgovarajuće naknade, uvek treba uzeti u obzir dva pitanja (i) odabir i definisanje osnovice za obračun pri čemu su najčešće osnovice za obračun rojaltija prodajna cena (neto ili bruto) licenciranog proizvoda ; (ii) način obračuna rojaltija, vođenje evidencije i izveštavanje o ostvarenoj prodaji.

Ako je određena fiksna naknada za licenciranje patenta, procena kreditnog rejtinga  korisnika licence nije relevantna za davaoca licence. Suprotno ovome, ako se prihod davaoca licence od ugovora treba platiti u obliku rojaltija, a  na osnovu korišćenja licence ili prodaje licencnih proizvoda, može postojati potreba za nekim drugim oblikom zaštite od neadekvatnog učinka korisnika licence (npr. kao minimalna godišnja naknada).

Sa druge strane, softver se obično licencira i naknada određuje na osnovu određene metrike kao što su preduzeća, imenovani korisnici, istovremeni korisnici, sedišta ili uređaji. Licenca za  „preduzeće“ se ugovara za aplikacije koje će imati široku upotrebu u celoj organizaciji; „imenovani korisnici“ obično označavaju ukupan broj određenih tipova korisnika kojima je dozvoljen pristup softveru, dok „istovremeni korisnici“ označavaju broj korisnika i uređaja koji mogu istovremeno da pristupe softveru. „Sedišta“ se odnose na ukupan broj mesta preko kojih se može pristupiti softveru, a sedišta se plaćaju bez obzira na upotrebu. Konačno, „uređaji“ se odnose na softver koji se koristi samo za određene hardverske uređaje.

Kada se prilikom licenciranja softvera raspravlja o ključnim pitanjima koja utiču na transakciju, posebnu pažnju treba posvetiti bezbednosti podataka, problemu održavanja softvera, softveru trećih lica, ograničenjima upotrebe softvera, važnosti softverskih specifikacija koje je razvio korisnik i pristupima prilikom testiranja softvera.

Pravo na davanje podlicenci mora biti posebno predviđeno u ugovoru o licenci, odnosno ovo pravo se ne može podrazumevati čak ni kod ekskluzivne licence. Osim ako nije drugačije dogovoreno, uslovi podlicence ne mogu biti manje restriktivni nego oni utvrđeni u ugovoru o licenci.

Ugovori o licenci se vrlo često sklapaju između strana iz različitih zemalja/jurisdikcija, tako da  treba pažljivo ugovoriti odredbe koje se odnose na izbor prava i arbitražu, kako bi se osigurala bolja izvršivost ugovora. Davalac licence će se verovatno instinktivno odlučiti za zakon svoje zemlje. Međutim, ako se imovina dostupna za plaćanje potraživanja nalazi u matičnoj zemlji korisnika licence, može biti korisno da se primeni zakon te zemlje. Zbog složenosti licencirane tehnologije, uobičajeno je da stranke, posebno u međunarodnim ugovorima, ugovaraju arbitražu.

U ovom tekstu smo se samo osvrnuli na određene odredbe koje treba razumeti i uzeti u obzir prilikom pregovaranja ugovora o licenciranju patenata i/ili softvera, pri čemu svaka pojedinačna odredba zahteva posebnu pažnju sa aspekta interesa i očekivanja ugovorne  strane. Takođe, postoje i neke druge odredbe, ne manje bitne, koje  ovde nisu pomenute, ali koje takođe treba uzeti u obzir prilikom  pregovaranja ugovorima o licenci.

Najbolji način da se izbegnu nesporazumi u poslovnom odnosu je da ugovorne strane unapred zapišu i definišu svoja očekivanja od poslovne transakcije, te da ih unesu kroz odgovarajuće odredbe ugovora. Stoga, advokati moraju biti upoznati koja su realna očekivanja klijenta od konkretne poslovne transakcije. Čak i ako se ugovorne strane nikada ne osvrnu na potpisani ugovor, on ipak ima vitalnu ulogu, jer dobri ugovori sprečavaju nastanak sporova, odnosno štede novac i vreme.