Mentorstvo kao civilizacijska tekovina

"Prijatelji na čudesnom putu rasta"

Kada je Odisej krenuo na dvadesetogodišnje putovanje zbog rata u Troji, brigu o sinu Telemahu je prepustio svom najboljem prijatelju - Mentoru. Znao je da neko mora da vodi brigu o budućem kralju Itake – da ga prati i podržava na putu.

Duboko u svima nama teče reka razvoja. Potreba za razvojem je prirodno spojena sa životom, na isti način kao i potreba za ljubavlju. Kada reka razvoja naiđe na prepreku, stvaraju se vrtlozi koji uzrokuju nezadovoljstvo i nemir. Mentor ne menja izgled niti tok reke, već pomaže mentiju da prepreku ukloni sam, da bi reka razvoja nastavila da teče onako kako je naumila. Menti uz pomoć mentora brže dolazi do iskustva i znanja za koje bi mu samom bilo potrebno mnogo više vremena.

Proces mentorstva je postojao od davnina – Charles Darwin je kao student imao veliku podršku svog profesora John Henslow-a koji ga je motivisao da krene u ekspediciju na brodu Beagle. Darvina je porodica navodila da ide putem lekara ili sveštenika, dok je mladić upijao tada dostupnu prirodnjačku literaturu, izučavao morske beskičmenjake i sakupljao bube... Henslow, sveštenik, profesor botanike i geologije pokazao je i otškrinuo je svom studentu vrata, a petogodišnje putovanje će izmeniti Darwinov život i pomeriti do tada uvreženo razmišljanje o nastanku vrsta.

Mentorstvo, kao proces, u našim vremenima dobija strukturu. Postaje popularan kako u profitnom tako i u neprofitnom sektoru. Razlog je jednostavan – iskustva i studije pokazuju da menadžeri koji imaju mentora brže napreduju i više zarađuju, ali i da imaju veće zadovoljstvo na poslu. Takođe, menadžeri koji su imali mentora, to iskustvo ponavljaju kao mentori mlađim kolegama.

SAM (Srpska asocijacija menadžera) ima pionirsku ulogu u razvoju mentoringa kod nas.

Do sada je 5 generacija mentora i mentija prošlo kroz devetomesečni proces, koji je isključivo volonterski.

Pokušaću da opišem ključne utiske iz mog dvogodišnjeg anagažovanja u ovom programu, uz napomenu da se mentorstvo može na pravi način doživeti jedino u praksi.

Zlatno pravilo je da mentorstvo nije dogma – svaki mentor i menti su jedinstveni. Tako su i stilovi mentorstva različiti, pa je rezultat jedinstven. Uglavnom je to promena na bolje u životu i karijeri mentija, ali i mentora.

Mentorstvo je uzajamni proces u kome se posle nekoliko meseci uhodavanja stvara odnos poverenja, a granica ko je mentor a ko menti se lagano gubi.

Ja sam od mojih mentija učio o načinu vođenja preduzetničke firme i o značaju inovativnosti i fleksibilnosti u poslovanju. Sa druge strane sam prenosio iskustva velike korporacije kada su u pitanju procesi, organizacija, upravljanje i delegiranje. Možda mi je najvažnije bilo to što sam radivši sa Y generacijom naučio da bolje razumem i svoju decu.

„Svi učimo, nema savetovanja“ je slogan koji je koristio moj menti – ukazuje na obostranost procesa kao i na moje odbijanje da rešavam njegove probleme savetima. Verujem u postavljanje pitanja, slušanje, kao i vreme potrebno da menti sam dodje do onoga što mu je bitno, da izabere izmedju više mogućnosti i da preuzme odgovornost.   Naravno,  ovo nije pravilo od kog se ne odstupa. Ponekad možemo i da savetujemo i samim tim prenosimo znanje tako kako ga mentor doživljava. Ako je stil mentorstva baziran pretežno na davanju saveta, teško razvijamo mentija i rizikujemo kreiranje odnosa zavisnosti.

Bitan je obrazac ponašanja, manje je bitna trenutna situacija u karijeri mentija. Na primer, kada  je tema trenutni odnos sa pretpostavljenim,  važniji je generalni obrazac odnosa prema autoritetima. Nema univerzalnih pravila, iskustvo mentora ne mora da bude primenljivo u karijeri mentija, i obrnuto.

Kao mentor sam pokušavao da pomognem uklanjanje prepreka na putu karijere mentija, bio sam srećan kada su napredovali i brinuo sam kada su se suočavali sa problemima. Nekad nisam znao šta da kažem ili da pitam, ali sam naučio da treba verovati procesu mentorstva. Nije sve u racionalnom, nešto je i u polju koje svojim radom stvaraju mentori i mentiji.

Tanka je nit koja razdvaja mentoring i koučing. Ono što ih spaja je postavljanje cilja ili očekivanja od strane mentija. Iskustvo me uči da cilj ne treba postavljati na prvim sastancima, već da pustimo mentija da sredi utiske nakon prvih sastanaka i da lagano kristališe glavni cilj rada. Tokom procesa se povremeno treba vraćati na postavljane ciljeve – dokle smo stigli, kako napredujemo ili smo možda na pogrešnom putu...

Mentorstvo je civilizacijska tekovina koja pomaže ljudima da budu bolji. Možda pre 20 ili 30 godina nismo koristili tu reč, ali su postojali ljudi koji su nas podržavali i od kojih smo učili.  Teško je ostvariti uspeh u bilo kom segmentu bez prijatelja koji nas prati na čudesnom putu rasta i razvoja.