Biznis saveti

15.07.2020.

POSTANI ČLAN

ŠTA JE POTREBNO DA ZNATE KADA JE REČ O AUTORSKO-PRAVNOJ ZAŠTITI SOFTVERA U PRAVNOM SISTEMU SRBIJE

Advokat Lidija Labudović, članica Nadzornog odbora Srpske asocijacije menadžera, za članove SAM-a, pojašnjava pravne okvire vezane za autorsko-pravnu zaštitu softvera u pravnom sistemu Srbije.

 

 

Vrtoglavi razvoj informacionih tehnologija, uz pojavu pandemije COVID-19,  trajno je izmenio radno, ali i kompletno životno okruženje. Pravni sistem na globalnom nivou nije na adekvatan način odgovorio potrebama brzog tehnološkog razvoja, te umesto iznalaženja jedinstvenog rešenja oblika  pravne zaštite softvera, dobili smo različita rešenja u  pravnim sistemima (EU, SAD, Japan i drugih država), što u praksi može dovesti do sukoba propisa različitih država.

Sva zakonodavstva polaze od osnovnog principa da autorsko pravo štiti formu izražavanja (što u slučaju računarskih programa podrazumeva objektni i izvorni kod sa pratećom dokumentacijom), dok ne štiti  ideju koja se nalazi u osnovi svakog softvera i predstavlja njegovu stvarnu vrednost. Programeri, kao autori softvera, najčešće nisu svesni ove činjenice, te pogrešno zaključuju da ideje i koncepti uživaju autorskopravnu zaštitu.

Naime, programer može da razvije program sa identičnom funkcijom koju ima računarski program njegovog poslovnog konkurenta (softverski klonovi) , a da pri tom ne dođe do povrede autorskog prava, jer se autorskim pravom ne štite interfejs specifikacije kao principi na kojima počiva rad nekog računara. Međutim, poželjno je predvideti neki drugi oblik pravne zaštite programskih interfejsa.

Autori softvera, kao i naručioci softvera, najčešće nisu u potpunosti  svesni šta  podrazumeva promet autorskim pravima. Autorsko pravo kao deo prava intelektualne svojine je različito od koncepta svojine i podrazumeva  korpus ličnopravnih ovlašćenja (koja su neprenosiva) i imovinskopravnih ovlašćenja koja se mogu ustupati, odnosno prenositi.

U praksi, najčešći problem u vezi sa neprenosivošću ličnopravnih ovlašćenja dolazi do izražaja prilikom ustupanja odnosno prenosa svih imovinskopravnih ovlašćenja na softveru kroz narudžbinu izrade softvera, kao najčešćeg vida raspolaganja ili izradom softvera u radnom odnosu. Naime, ličnopravna ovlašćenja ostaju kod autora, nasuprot američkom konceptu gde naručilac ili poslodavac mogu postati nosioci autorskog prava pod uslovima koje predviđa U.S.Copyright Act u slučaju primene instituta work -for -hire-provision.

Ovaj problem je neophodno pravilno sagledati kada se zaključuju ugovori sa američkim kompanijama koje su obično naručioci softvera koji se izrađuju na teritoriji Srbije. Naši autori crpe autorskopravnu zaštitu na način kako je to propisano našim Zakon o autorskom i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012 , 29/2016 I 66/2019- odluka US), dok sa druge strane naručioci softvera smatraju da su stekli svojinu nad softverom i da mogu nadalje bez ograničenja prometovati autorskim pravima. Prilikom zaključenja ugovora o narudžbini dela  posebno je potrebno obratiti pažnju na merodavno pravo i nadležnost suda.

Prometovanje autorskim pravima je izuzetno složeno pitanje i potrebno je voditi računa o mnogim aspektima:

  • prilikom zaključenja ugovora kojima se prenose ili ustupaju imovinskopravna ovlašćenja kao što su ugovor o  narudžbini dela, ugovor o licenci, ugovor o radu;
  • prilikom regulisanja odnosa između koautora koji zajedno učestvuju na izradi softvera;

Sa ekonomskog i tehničkog aspekta najbitnije je osmisliti algoritam nekog problema i napisati ga u programskom jeziku, ali ništa manje nije bitno, da se svi odnosi u vezi sa nastankom tog softvera regulišu pravilno sa pravnog aspekta i izbegnu budući problemi koji mogu pričiniti ogromnu materijalnu štetu svim akterima.

U praksi su aktuelna razna sporna pitanja:

  • kakva je pravna sudbina prenetih autorskih prava u slučaju  raskida ugovora o narudžbini dela?
  • koja je sudbina ugovora o licenci  kojima je dalje preneto imovinskopravno ovlašćenje na treća lica, u situaciji kada dođe do jednostranog raskida ugovora o ustupanju licence na isključiv način?
  • šta se dešava ukoliko koautori nisu ugovorom regulisali svoje  međusobne odnose, te kako ćemo utvrditi doprinos svakog od koautora prilikom obračuna  ekonomske koristi od softvera?
  • kako prometovati imovinskopravnim ovlašćenjima u slučaju nesaglasnosti pojedinih koautora?

Prilikom zaključenja ugovora o narudžbini dela, naručilac bi trebalo da proveri da li su nesporno sva imovinskopravna ovlašćenja na softveru preneta sa autora, koji su fizička lica, na poslenika koji su obično pravna lica.

Problem sa softverima stvorenim u radnom odnosu se može manifestovati na više načina.

Prvo, kako ćemo znati da li je zaposleni zaista stvorio softver u radnom odnosu? Možemo zamisliti situaciju da zaposleni ne obavesti poslodavca da je delo stvorio u radu, a u nekom kratkom roku dođe do prestanka radnog odnosa. U tom slučaju, poslodavac bi teško mogao dokazati da je delo nastalo tokom trajanja radnog odnosa.

Drugi problem bi mogao nastati ukoliko zaposleni, nakon prestanka radnog odnosa, počne da radi kod konkurencije. Zaposleni vrlo lako može da izradi sličan softver kod konkurencije bez kopiranja izvornog koda, te  zaposleni na taj način neće izvršiti povredu autorskih prava. Stoga se nameće pitanje  kako da se poslodavac zaštiti od ovakvi radnji nelojalnih postupaka zaposlenih koji su vrlo zastupljeni u praksi.

Na kraju da zaključimo - imajući u vidu napred navedene nedostatke autorskopravne zaštite softvera, neophodno je da koautori na izradi softvera, naručioci softvera, te potencijalno treća lica kao sticaoci licence, adekvatno pravno regulišu svoje ugovorne odnose, kako bi eventualno otklonili rizike  koji se mogu javiti u budućnosti.

Advokat Lidija Labudović

Specijalista za pravo intelektualne svojine i informacionih tehnologija